Niko kao Momo Kapor prolaznosti veka i beznadežnom sivilu naših izgužvanih biografija koje su proticale u znaku osrednjosti, nije tako pronicljivo i prividno lžerno sugerisao atribute intime čovekove sreće. Sve uprkos siromaštvu, oskudnim i zamračenim vidicima, ograničenjima ovakve vrste. Kaporovo književno štivo nalik je na murale bezbrižne, gamenske mladalačke igrivosti, ali i na grafite upozorenje i beskrajne žeđi za putovanjem. Za raznolikostima bogomdanim. Više i temeljitije se o našim ljudima i krajevima doznaje iz Kaporovih knjiiga nego iz lektire čitave biblioteke studija iz sociologije i geopolitike.